Од Клиничког центра за професионалне болести до
Института за медицину
рада Народне републике Србије - НРС (1953-1964. година)
Јануара месеца 1953. године при Медицинском факултету у Београду, као саставни део Прве интерне клинике, почео је с радом Клинички центар за професионалне болести. Исте године, 23 октобра, Савет Медицинског факултета у Београду уз сагласност Републичког савета за просвету Народне Републике Србије, а на предлог декана доноси акт о оснивању Клиничког центра за професионалне болести. Иницијатор оснивања Центра био је професор др Драгомир Карајовић који је сагледао дугорочну потребу за стварањем институције која ће бити носилац прогреса у области унапређења заштите здравља радника у Републици Србији. Иницијативу су подржали шеф катедре за интерну медицину академик проф. др Коста Тодоровић, управник Прве интерне клинике проф. др Бранислав Станојевић као и професори Радивоје Беровић, Станоје Стефановић, Јован Славковић и други. Центар је у моменту оснивања имао само два лекара и укупно 7 запослених.
Центар у наредним годинама успоставља чврсту и веома плодну сарадњу са Хигијенским институтом Народне Републике Србије и Институтом за физиологију рада а стручни рад изводи у амбуланти и на терену, првенствено се бави рударима у рудницима метала (рудници Зајача, Трепча, Леце и други). Центар заједно са Хигијенским институтом организује и шестомесечни курс из медицине рада који већ 1953. године похађа 7 лекара.
Године 1956. одлуком Савета Медицинског факултета Клинички центар за професионалне болести постаје самостална установа Медицинског факултета под називом Центар за професионалне болести. У одлуци је посебно наглашена потреба за превентивном делатношћу која ће остати једно од битних обeлежја његовог рада до данас. Центар се у прво време кроз амбулантно-поликлинички рад бавио решавањем практичних проблема оболелих радника, а кроз теренски рад су се обављали како превентивни лекарски прегледи, тако и испитивања услова рада уз давање предлога и сугестија за санацију где је то било потребно.
Године 1956. године у оквиру Центра отвара се стационар који омогућује и клиничко лечење и праћење оболелих радника (доминатно оболелих од пнеумокониоза и тровања). Број запослених у Центру на крају године нараста на 27, а већ 1957. године Центар има 34 запослена (од којих су њих 14 лекари). Исте године проф. Карајовић у оквиру наставног програма интерне медицине Медицинског факултета почиње да студентима 10. семестра предаје поглавље о патогенези, патофизиологији и клиници професионалних болести.
Године 1958. у Центру се оснива одељење за радиолошку заштиту које брзо прераста у Завод за радиолошку заштиту. Исте године професор Карајовић бива изабран за ванредног професора при Медицинског факултета, медицина рада постаје предмет у оквиру катедре за превентивну медицину. Центар заједно са Хигијенским институтом у периоду 1954-59. године организује 6 једногодишњих курсева медицине рада које похађа 30 лекара.
Оснивачи Института за медицину рада;
у
средини
проф.
др
Драгомир Карајовић
На предлог Управе
и Савета Медицинског факултета Извршно веће Народне Републике Србије 06. новембра 1959. године
доноси решење (IV бр. 626) о оснивању ИНСТИТУТА ЗА МЕДИЦИНУ РАДА НАРОДНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ као републичког стручнометодолошког центра за питања медицине рада, наставне базе за медицину рада Медицинског факултета и установе која организује и спроводи научноистраживачки рад у области медицине рада. Истим решењем Центар за професионалне болести преименује се у Институт
за медицину рада Народне Републике Србије почев од 01. јануара 1960. године, а за директора
се поставља дотадашњи управник
Центра проф. др Драгомир Карајовић који на тој дужности остаје до краја живота
– 08. јула 1964. године.
Институт за
медицину рада НРС, у складу
са решењем о оснивању, има и дефинисане задатке од којих су у области заштите
и унапређења здравља радника истичу следећи:
Године 1959. године на Медицинском факултету у Београду медицина рада постаје самосталан предмет, а исте године уведена је и специ- јализација медицине рада. Институту је у оквиру факултета поверена организација и извођење највећег дела теоријског и практичног програма специјализације.
- проучавање хигијенских услова рада и утицаја особености појединих делатности и радних места на здравље радних људи и давање предлога мера за санирање негативних услова рада и унапређење здравствене заштите на раду;
- помоћ другим здравственим установама у спровођењу, а по потреби, и самосталном организовању превентивних лекарских прегледа;
- испитивање и лечење радника оболелих од професионалних болести и других обољења која настају у вези с радом;
- проучавање метода и учешће у организацији и спровођењу медицинске рехабилитације оболелих и повређених радника;
- проучавање метода и оцењивање радне способности и степена инвалидности радника оболелих од професионалних болести и других обољења у вези с радом;
- проучавање метода заштите и вршење заштите лица од јонизујућих зрачења уз обављање задатака уређених прописима о заштити од јонизујућих зрачења;
Институт за медицину рада НРС у области стручно-методолошког деловања има обавезу да:
- врши епидемиолошка истраживања и прати кретање повређивања и оболевања од професионалних болести и других обољења у вези с радом;
- пружа организациону и методолошку помоћ установама у области медицине рада, установама опште медицине и другим здравственим радним организацијама;
- предлаже мере од општег интереса за здравствену заштиту радника у Републици, прати извршење предложених мера и у складу са овлашћењима стара се о њиховом спровођењу;
- учествује у програмирању и планирању заштите здравља радника у оквиру здравствене заштите грађана Републике;
- врши надзор над стручним радом здравствених установа које спроводе здравствену заштиту радника у складу са прописима и овлашћењима;
У циљу бржег откривања
и сузбијања професионалних обољења и других обољења у вези с радом, као и у циљу смањивања трајања привремене спречености за рад и инвалидизирања радника
и унапређења ефикасности рада службе медицине
рада и радиолошке заштите Институт
је у обавези да обавља и научноистраживачки рад.
Институт, као наставна база, обезбеђује:
- наставу медицине рада за студенте Медицинског факултета;
- последипломску наставу из медицине рада и
- стручно усавршавање здравствених и других радника у области медицине рада и радиолошке заштите
Институт заједно са Градским заводом за здравствену заштиту и проф. др Олгом Мачек организује 1961. године први едукативни течај за „индустријске медицинске сестре“. Касније су ови течајеви организовани заједно са Институтом за стручно усавршавање и специјализацију здравствених радника.
У Институту се зато велика пажња поклања и квалитетној лабораторијској подршци и почињу са радом експериментална, аналитичка, токсиколошка, биохемијска и клиничка лабораторија. У том периоду стручна делатност Института, поред рада на организацији служби медицине рада и изради методолошких упутстава, одвија се у више области, а посебно у областима професионалне пулмологије, токсикологије, хигијене рада, примењене физиологије рада, алергологије. Рад се одвија како у самој установи (амбулантно поликлнички и у стационару са 60 кревета) тако и на терену, не само Народне Републике Србије већ и других република Федеративне Народне Републике Југославије (углавном у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Македонији).
Институт, да би одговорио наведеним задацима, велику пажњу посвећује и сопственој организацији и кадровском јачању. Институт за медицину рада СРС, 1965. године, поред Клинике за професионална обољења (са два одељења и амбулантом за пријем и тријажу) чине и два завода (завод за екологију и професионалну патологију и завод за радиолошку заштиту), као и заједничке службе (са одсеком за наставу и организацију научноистраживачког рада), а постоји и комисија за научноистраживачки рад која је директно везана за директора Института. Институт на крају 1965. године има 137 запослених (више него данас) а од тога 32 лекара (15 специјалиста медицине рада, 8 специјалиста других медицинских специјалности – 5 интерне медицине, 1 офталмолог, 1 радиолог и 1 неуропсихијатар - и 9 лекара на специјализацији), 1 стоматолога, 20 здравствених сарадника са високом стручном спремом (укупно са високом стручном спремом – 53), 30 медицинских сестара и техничара, 47 других сарадника са вишом и средњом стручном спремом и 7 немедицинских радника.
Од Института за медицину рада НРС до ООУР Институт за медицину рада и радиолошку заштиту „Др Драгомир Карајовић“ Клиничког центра Медицинског факултета Београд
Институт за медицину рада Народне Републике Србије је 1963. године, у складу са уставним променама, преименован у Институт за медицину рада Социјалистичке Републике Србије. Због неизмерних заслуга професора Карајовића за оснивање и рад Института од 1965. године Институт носи његово име са пуним називом Институт за медицину рада и радиолошку заштиту „Др Драгомир Карајовић“. Додатак „и радиолошку заштиту“ Институт је заслужио развојем модерне радиолошке заштите подстакнуте и адекватном реакцијом при задесном озрачивању шест радника Нуклеарног института „Борис Кидрич“ Винча октобра месеца 1958. године.
Институт се у периоду 1953-1964. године релативно брзо развијао. Постављањем модерне унутрашње организације и сталним кадровским јачањем омогућено је ширење и развој свих видова делатности
– здравствене, едукативне и научно-истраживачке. Институт
проширујући делатност,
у складу са захтевима модерне медицине рада, оснива одсек за медицинску рехабилитацију оболелих од хроничних обољења
дисајних органа, који служи и као методолошки центар за развој метода медицинске рехабилитацију код радника
оболелих од неспецифичних респираторних обољења.
Институт се већ тада суочио са проблемом одговарајућег
простора за нарасле потребе
за обављање веома широког обима делатности.
Зграда добијена за Завод за радиолошку заштиту
од око 600 м2 није била довољна
те се прилази изградњи тзв. прве фазе Института („бела зграда“) са 1500 м2 у којој се смештају лабораторије за токсикологију, радиотоксикологију, експериментална лабораторија, кабинет за радијациона оштећења и део поликлиничке службе. Године 1970. Институт добија простор за стационар (Дом стараца у Делиградској улици у којој се и сада налази)
са 2.500 м2 који је 1975. године реконструисан. У том простору
су поред стационара смештене јединица за функционалну дијагностику, рентген кабинет и део амбулантно поликлиничке службе. Поред наведеног
Институт 1981. године подиже и привремени објекат са око 500 м2 у који су смештени заједничке службе
Института, сале за извођење наставе,
јединица за физиологију и психофизиологију рада и статистичка служба. Објекат у исте
сврхе служи данас.
У периоду 1965-1984. године долази до делимичне промене унутрашње организације Института из 1964. године. Уместо завода и клинике формирају се три сектора и то: Сектор за екологију рада и епидемиологију професионалне патологије (са 11 организационих јединица), Сектор за оцену радне спосбности, медицинску рехабилитацију и клиничка испитивања (чине га стационар са три одсека
– за професионалну пнеумологију, професионалну токсикологију и друга обољења у вези с радом, јединица за функциону дијагностику, рендген кабинет, одсек за медицинску рехабилитацију) и Сектор за радиолошку заштиту. Оснива се и Одељење за унапређење и развој медицине рада, уместо ранијег одсека у склопу заједничких служби са три организационе јединице (за методологију, организацију
и планирање; за едукацију и научну сарадњу са библиотеком; и за експериментално лабораторијски рад). Од ранијих заједничких служби формирана је јединица за заједничке послове.
Институт за медицину рада СРС 1978. године постаје и седиште Републичке стручне комисије за медицину рада, а први председници Комисије по функцији били су директори Института. Године 1981. у Институту је формирана и посебна комисија за међународну научно едукативну сарадњу са задатком координације послова у овој области.
Активности Института у наведеном периоду не своде се само на стручни рад у наведеним секторима или одељењу. Активно се ради и у стручним тимовима (за екофизиологију рада; за унапређивање методологије оцењивања радне способности; закардиореспираторна обољења; за професионалну токсикологију; за заштиту од зрачења). Институт интензивно ради (уз дугорочне уговоре са СИЗ-овима здравственог и пензијско-инвалидског осигурања) на задацима и пословима од интереса за СР Србију. Институт развија директно, или преко Републичког или Савезног завода за међународну научну, техничку, просветну и културну сарадњу, веома интензивну међународну сарадњу са Светском здравственом организацијом, Међународном организацијом рада, али и бројним сличним институцијама у Европи, Америци, Азији и Африци. Институт 1982. године постаје центар сарадник Светске здравствене организације за област медицине (међу првих 20). Сарадња се доминантно одвија кроз размену научног кадра и стручњака уопште, размену научних информација и документације или кроз коришћење опреме и методологије.
Медицина рада као посебан предмет у оквиру студија на Медицинском факултету од 1974. године мада се редовна настава до 1977. године одвија у оквиру Катедре за социјалну медицину, статистику и медицину рада. Једно време је у том периоду функционисала и самостална Катедра за медицину рада. Од 1973. године је уведена и субспецијализација из професионалне токсикологије, од 1976. г. субспецијализација из оцењивања радне способности са примењеном физиологијом рада а од 1983. године субспецијализација из оцењивања радне способности. У Институту део специјалистичког стажа обављају лекари и други
стручњаци из додирних грана медицинске науке – интерне медицине, пнеумофтизиологије, опште медицине и других.
Октобра месеца 1984. године у Институту
је било стално запослено 70 радника са високом стручном
спремом (44 лекара),
23 радника са вишом стручном
спремом (11 медицинских сестара – техничара), 53 са средњом стручном спремом (45 сестара
и техничара) и 12 радника са нижом стручном спремом. Укупно је било 198 запослених, без 16 радника који су прераспоређени у заједничке службе РО КЦМФ. У Институту
су тада стално радила 18 доктора наука,
13 примаријуса (3 са докторатом), 10 магистара наука и 4 лекара са ужом специјализацијом
Од ООУР-а до самосталног Института за медицину рада Србије „Др Драгомир Карајовић“
РО Клинички центар Медицинског факултета Београд, као јединствена здравствена установа, почео је са радом 01. јануара 1983. године, а настао је удруживањем клиника и института Медицинског факултета Универзитета у Београду. Институт за медицину рада и радиолошку заштиту „Др Драгомир Карајовић“ тим даном постаје једна од основних организација удуженог рада (ООУР) Клиничког центра са мањим степеном самосталности. То се фактички десило,
01. октобра 1984. године када је 16 радника Заједничке службе Института прераспоређено на раду у одговарајуће службе РО КЦМФ. Клинички центар Медицинског факултета 1990. године мења назив у ЗУ Универзитетски клинички центар, а 1995. године у Клинички центар Србије. Укидањем ООУР-а Институт постаје организациона јединица Клиничког центра Србије.
Институт у оквиру Клиничког центра губи самосталност, али наставља са радом на задацима за које је и основан. У унутрашњој организацији Института од значајнијих промена јесте оснивање Центра за развој здравствене заштите радника са два одељења. Одељење за организационо доктринарну делатност чине јединице: за организационо методолошки рад; за наставу, стручно усавршавање и информатику; за медицинску статистику и документацију; за југословенску и међународну сарадњу и лабораторија за
експериментална истраживања. Ранији Сектор за екологију рада и епидемиологију професионалне патологије постаје Завод за екологију рада и специјализоване делатности (са два одељења и и 13 организационих јединица). Сектор за оцену радне способности, медицинску рехабилитацију и клиничка испитивања постаје Клиника за професионалне болести са пет одељења, док Сектор за радиолошку заштиту постаје Завод за заштиту од јонизујућег и нејонизујућег зрачења са три одељења. До 1991. године истиче се рад на задацима од посебног друштвеног значаја за Републику. У томе посебну улогу има Центар за развој здравствене заштите радника Института који са Републичком стручном комисијом и заводима за здравствену заштиту радника у ужој Србији координира рад на овим пословима. Наставља се и интензивна наставна активност како у из области медицине рада тако и из токсикологије.
Институт тако на крају 1990. године има укупно 204 радника. Од тога 78 са високом стручном спремом (47 лекара), 20 са вишом стручном спремом, 64 са средњом стручном спремом (53 медицинске сестре
– техничара) и 42 запослена на пословима помоћних и техничких радника.
Због познатих догађаја у нашој земљи у последњој деценији 20. века и распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије развој Института за медицину рада и радиолошку заштиту „Др Драгомир Карајовић“ као организационе јединице Клиничког центра Србије у последње две деценије не само да је успорен него је и заустављен у многим сегментима рада и деловања. Укидају се поједини делови (одељење за рехабилитацију), а долази и до одлива кадрова који су припремани да преузму важне функције у основним делатностима Института, до стагнације у набавци модерне опреме а тиме и до заостајања у усвајању озбиљнијих методолошких иновација. О томе говори и чињеница да је у Институту на његову 50-годишњицу рада, 2003. године, имао 151 запосленог радника (уз још 21 радника из других организационих јединица Клиничког центра). Од наведеног броја 56 је било са високом стручном спремом (44 лекара од тога 32 специјалиста медицине рада).