Драгомир Карајовић

http://www.btb4net.com/dev/medicina-rada/!uploads/Dragomir_Karajovic.jpgПроф. др Драгомир Карајовић  (1899-1964)

 

Рођен је 14. маја 1899. године у Чукојевцу код Краљева. Медицински факултет започео је у Прагу, а завршио 1927. године у Грацу. Од 1928. до 1941. године радио је као лекар Уреда социјалног осигурања у Краљеву.

Као уредски лекар Фабрике авиона, Фабрике вагона у Краљеву и Топионице олова у Сирчи сусрео се са проблемима професионалне патологије и почео их изучавати.Од 1930. године је радио на сузбијању професионалног тровања оловом, анилинским бојама, органским растварачима и тротилом, код радника на делаборацији старе топовске муниције. Био је учесник Првог курса медицине рада који је одржан у Централном Хигијенском заводу у Београду 1940. године.

У јуну 1941. године бива принуђен да напусти Краљево и склони се у Београд. Почиње да ради у Уредском антитуберкулозном диспанзеру и Централном антитуберкулозном стационару, где остаје до 31.октобра, када је ухапшен и задржан три и по месеца у затвору Гестапоа на Бањици. По изласку из затвора радио је на II и IIIИнтерној клиници и био ангажован у амбуланти Београдске трговачке омладине.

Од априла 1944. године, три месеца ради као руководилац Заразне болнице за пегави тифус на терену Вардиште-Вишеград. Затим је у својству санитетског руководиоца организовао здравствену службу на територији Санџака и сузбијање пегавог тифуса.

Управник Клиничке болнице у Београду постаје 1947. године и спроводи обједињавање тадашње Државне болнице и Медицинског факултета.

Поред стручномедицинског рада, узима активно учешће и у друштвеном и политичком раду. Био је посланик савезне уставотворне скупштине и предедник Окружног одбора у чачку. Два пута је биран за посланика Народне скупштине НР Србије. У периоду 1948,-1950, био је Министар народног здравља у влади НР Србије.

Од 1950. године ради на Iинтерној клиници. Специјалистички испит из интерне медицине положио је 1951.године. Ради усавршавања у области професионалне патологије борави 7 месеци у Немачкој, 3 месеца у Шведској и по неколико недеља у Холандији и Аустрији. За време боравка у Немачкој највише је учио и радио у Хаму на Клиници чувенг прфесора Баадера-оснивача прве клинике за професионалне болести у свету у Берлину. Боравио је и у Совјетском Савезу, Француској и Пољској.

По повратку 1953. године на његову иницијативу оснива се Клинички центар за професионалне болести при Медицинском факултету у београду и катедри за интерне болести, који 1959. године прераста у Институт за медицину рада. У Центру организује амбулантно-поликлинички рад, клиничка испитивања, епидемиолошки рад на терену и усавршавања фабричких лекара. Професор Медицинског факултета за предмет Медицина рада постаје 1958. године. Залагао се да се организација здравствене заштите радника што адекватније оформи и доследно спроводи. Један је од поборника увођења медицине рада као посебне медицинске гране и псоебног предмета и специјализације на Медиицнском факултету. Савезним законом из 1959. године медицина рада је издвојена из хигијене у посебну специјалност.

Био је активни учесник на многим интернационалним конгресима (Напуљ, Хелсинки...). У два наврата биран је за члана Интернационалне сталне комисије за медицину рада.

Због заслуга на пољу медицине рада 1962. године изабран је за дописног члана Немачког удружења за медицину рада.

Један је од оснивача и први предесдник Секције за медицину рада Српског лекарског друштва и Удружења за медицину рада Југославије. чији је први председник, а касније доживотни почасни предедник. У периоду 1960-1961. године био је предесдник Српског лекарског друштва.

Био је члан Савезне комисије за медицину рада, члан Савета Института за нуклеарна истраживања „Борис Кидрич“ у Винчи, члан Одбора за организацију радиолшке заштите, члан савета Медицинског факултета Универзитета у Београду, члан редакције часописа „Социјална политика“ и члан Саветодавног одбора стручног часописа „Архив за хигијену рада и токсикологију“.

На дужности управника Центра за професионалне болести, а затим директора Института за медицину рада СР Србије остаје све до смрти 08.07.1964. године.

За дугогодишњи пожртвован рад на организацији и унапређењу здравствене службе одликован је Орденом заслуга за народ Iреда и Орденом рада Iреда.

Написао је велики број радова из области професионалне патологије-токсикологије, пулмологије, нарочиито из области пнеумокониоза. Дуге и плодне консултације са проф. др А. Радосављевићем имале су видног удела у његовом студијском раду на пољу професионалне пулмологије. Укупно је објавио 43 рада из области професионалне пулмологије, токсикологије, организације заштите здравља радника и радиолошке заштите. Сматрао је да је проучавање професионалне патологије могућно само у тиму стручњака, па је почео да окупља колеге и координира рад. Сарађује са свим клиникама Медицинског факултета, Институтом за туберкулозу, хигијенским заводима и другим установама и организацијама које се баве заштитом здравља радника. Значајна је његова сарадња са стручњацима који су радили на откривању пнеумокониоза: М. Стојадиновић, Б. Миљић, Бранисављевић, Пече, Марокини, Книш и др. Већ 1954. године дошло је до првог састанка у Љубљани на коме је разматран проблем класификације пнеумокониоза и уједначавање методе рада на њиховом откривању. Није било рудника у Србији у који није сишао и већина рудара га је лично упознала. Захваљујући његовим напорима пнеумокониозе су биле тема на  IIконгресу лекара Србије 1955. године. На Конгресу су изнети резултати рада установа које су тимски радиле на истраживању пнеумокониоза (Хигијенски институт НР Србије, Центар за професионалне болести при Медицинском факултету, Српска академија наука-Одељење физиологије рада, АТД у Врњачкој Бањи).

Међу првима је прихватио нове концепције о патогенетском дејству прашине на дисајне органе, залагао се за увођење испитивања функције плућа, за оснивање истраживачких установа у области пнеумокониоза, за кориговање Листе професионалних болести.Ангажовао се и у области радиолшке заштите и професионалних алергијских обољења.

Након смрти др Драгомира Карајовића, на иницијативу запослених, Институту је дато име оснивача: Институт за медицину рада и радиолошку заштиту „Др Драгомир Карајовић“. И данас, после толико година, Институт је препознатљив по имену „Институт Карајовић“.